Јахорина 2014
ЗАКЉУЧЦИ СА IX САВЈЕТОВАЊЕ ИЗ ГРАЂАНСКЕ ОБЛАСТИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ЈАХОРИНА, 15.-18. ОКТОБАР 2014. ГОДИНЕ
Институт заштите државине као фактичке власти на ствари и даље је егзистира као неопходан институт, након радикалне промјене својинских режима у Закону о стварним правима („Службени гласник Републике Српске”, број: 124/08, 58/09 и 95/11), па у поступцима судске заштите постоји потреба и даљњег правила по којем у изреци судске одлуке треба да се утврди чин сметања државине, као релевантних правних чињеница (деклараторни елемент) који имају свој значај у поступцима извршења судских рјешења, као и у будућем поновљеним сметањима посједа када ранија одлука има снагу извршног наслова.
Поштивање достојанства људске личности представља једно о темељних вриједности савремене цивилизације права личности.
У нашем правном систему та права су уздигнута у степен Уставном гарантованих човјекових права и слобода. Међутим, уколико би уставне одредбе биле једини ослонац за заштиту права личности, на судовима би био превелик терет, што
би могло довести у питање смисао и вриједност уставних гаранција датих овим правима. Та права су по својој природи нематеријална права, те би у предстојећој реформи облигационог права, требало приступити са аспекта објективне концепције нематеријалне штете као повреда права личности, што би допринијело да ова штета у пракси добије карактер који јој доиста и припада.
Акт насиља и терора, демонстрације и манифестације, без мотива из које су предузети одавно су постали дио наше свакодневнице. Стога постоји нужност да у реформи облигационог права законодавац, де леге ференда, учини значајне
интервенције како би се пружила могућност обештећења свима онима који страдају као недужне жртве и појединачног акта насиља, којим је угрожен осјећај личне сигурности грађана, те у том циљу оснивати и одговарајуће фондове за
накнаду оваквих штета. Питање накнаде штете због неоснованог лишења слободе, а која је резултат ослобађајућих пресуда пред Хашким судом треба посматрати кроз призму добровољног одрицања од дијела суверенитета свих држава чланица Уједињених нација. Хашки трибунал је супститут за домаће судове и правна дејства пресуда тога суда далеко превазилазе дејство одлука било којег другог страног суда, односно имају неупоредно дејство и у томе су изједначене са одлукама домаћих судова. Управо због дејства пресуда Хашког трибунала у домаћем правном поретку, а због једнаког третмана лица које траже накнаду штете пред домаћим судовима, тешко је бранити тезу да ове пресуде немају дејства на права окривљених коју су ослобођени од оптужбе, а провели су одређено вријеме у притвору.Закон о ванпарничном поступку РС није искористио све могућности јер је нотар могао бити укључен и у друге ванпарничне поступке који регулишу имовинске односе, а могућност повјеравања оставинског поступка нотарима не би требала да зависи од воље учесника и дискреционе оцјене суда, те о томе треба водити рачуна de lege ferenda у Федерацији БиХ и Брчко Дистрикту БиХ.Пренос одређених ванпарничних ствари на нотаре би могао значајно допринијети растерећењу судова , што је један од најзначајнијих циљева реформе правосуђа.
Хранитељска породица према ентитетским Законима о социјалној заштити у БиХ је дефинисана као породица која се опредијелила да се бави услугама збрињавања дјеце или пунољетних лица. Интересе дјетета треба посматрати као „дјететова срећа“, то у циљу најбољег интереса дјетета у поступцима усвајања дјеце која се налазе у хранитељској породици треба ићи ка реформи Породичних закона и дати предност хранитељу да буде усвојитељ, а самим тим треба скинути горњу границу година живота усвојитељима, из разлога што онај ко има љубав према дјетету не мјери се са годинама, већ искреним срцем.
Мобинг, као патолошка комуникација на радном мјесту, који се у новије вријеме препознаје као изразита пријетња
радним односима, будући да негативно утиче како на раднике, тако и на послодавце, што захтијева да се у наредној
реформи радног законодавства више посвети спрјечавању злостављања на раду и у вези са радом, као и наметање
обавеза послодавцу на подузимању нужних превентивних мјера у смислу израде правилника и етичких кодекса, те
потребе едуковања како радника, тако и послодаваца и синдиката, судија, адвоката, правника, односно лица за људске
ресурсе код послодаваца.
- Ако се у парничном поступку појави озбиљна сумња о сагласности примјењивог закона са Уставом, судови могу тај редован поступак прекинути и пред Уставним судом покренути поступак оћене уставности закона у којем има
свосјство предлагача, а ово темељем одредбе члана 397. став 1. тачка 1. Закона о парничном поступку. - Код примјене одредбе члана 387. став 1. Закона о парничном поступку, у вези накнаде трошкова парничног поступка у виду трошкова превоза пуномоћника нужност досуђења таквих трошкова треба цијенити посебно у сваком конкретном случају.
- Закони о електронском пословању и електронском потпису, иако су донесени прије једанаест година нису обезбједили
достављање електронских докумената у судским поступцима из разлога што није установљено верификовано тијело у БиХ,
код којег би се вршила верификација квалификованог електронског потписа којим се поуздано гарантује идентитет потписника, интегритет електронских порука или докумената и немогућност накнадног порицања одговорности за њихов
садржај, што спречава и пријем истих у судским и управним постуцима, како то прописују одредбе Закона о парничном
поступку.
Постојећа рјешења Закона о стечајном поступку – пречишћени текст („Службени гласник Републике Српске”, број: 26/10), у односу на овлаштења скупштине повјериоца не дају овом органу као највишем органу повјерилачке аутономије у стечајном поступку довољно овлаштења за самостално доношење одлука у току стечајног поступка, као што је то у државама у окружењу. Ово посебно из разлога што су знања учесника поступака у стечају далеко већа у односу на претходни период, прије доношења Закона о стечајном поступку, а вођење стечајног поступка је квалитетније и ажурније, за које вођење су обучени и стечајни управници, те је из тих разлога Измјенама и допунама
предметног закона било могуће пренијети одређене послове суда на повјерилачке органе који су у могућност да предузму већу одговорност за стечајни поступак, јер је то од њиховог интереса ( праћење тока стечајног поступка, доношење закључака скупштине повјериоца у хитним случајевима), а насупрот томе стечајном судији оставити овлаштење да одлуке скупштине повјериоца укине уколико утврди да исте нису у интересу повјериоца, односно да су у супротности са Законом о стечајном поступку.
У примјени права конкуренције на органе јавне власти у праву Европске уније јавана власт одговара за повреде конкуренције које учини бавећи се привредним активностима, а одговорност повреде је утврђена чланом 101. и 102. Уговора о функционисању Европске уније, стога држава и њене територијалне једине као јавно правни субјекти са својством правног лица, те приватна лица којима је повјерено вршење јавним овлаштења, могу бити субјекти јавне конкуренције и договарати за повреде конкуренције пред органима за заштиту конкуренције, под условом ако се на тржишту појављују као учесници у промету робе и услуга.
Законом о регистрацији пословних субјеката („Службени гласник Републике Српске”, број: 67/13), нису ријешене све дилеме око што брже и ефикасније регистрације пословних субјеката, а посебно у ситуацији када је устоновљена двојна регистрације пред Окружним привредним судовима и пред органом управе (АПИФ), а што је резилтат да се код доношења предметног закона није адекватно ангажовала правосудна и академска заједницу.
Указано је на могућност да и редовни судови код нас у одговарајућим поступцима који се воде пред њима искључе примјену неуставних или незаконитих прописа, на основу којих би иначе требали ријешити одређени спор. Овај модел поступања се у науци уставног права назива ексцепцијом неуставности и незаконитости. Уставни и законски основи за овакво поступање редовних судова у Републици Српској садржани су у члану 121. став 3. Устава Републике Српске, као и у члану 6. Закона о судовима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, број 37/12) те члану 70. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, бр. 104/11 и 92/12).